Djavo mi je kriv

Vreme u bolnici nekako prebrzo leti. Bebu taman jednom presvucem i pokusam da nahranim, malo odspava, pa onda opet to isto. Dok ste rekli keks, vreme je da idemo nasoj kucici. Zovem muza da ponese potrebne stvari za bebin izlazak. Nosiljku, pelene, odelce... I shvatim. Toliko smo stvari kupili, a ja nisam odvojila nista za bebin izlazak. Nisam izabrala ni kapicu, ni benkicu, ni carapice... Nista. Nema veze, imam totalno poverenje u muza, razmisljam, a onda se molim Bogu, da to sto ponese bude nesto najlepse na svetu. Ovaj dan mora biti savrsen. Letim po sobi, grlim svoje zlato, pomazem novim dvema mamama u mojoj sobi. Za vreme dorucka, jedna od mama i ja citamo horoskom za nase decake, i smejemo se. Cak i raspravljamo o tome, kao da stvarno verujemo u to. Dok je babica u sobi, jurim da se istusiram, sredjujem kosu, koliko je god to moguce. Pronalazim u svim onim mojim stvarima i labelo, pa sam srecna kao malo dete. Kada mi konacno potvrde da idem kuci, zovem moje da pozure i objasnjavam proceduru. Kada budete dole, javite se na portirnici, oni ce mene pozvati. I ne preostaje mi nista drugo nego da cekam. I da zivkam muza svakih pet minuta. Gde ste, jeste li krenuli, pozurite, hajde brzo, brzo! Konacno dolazi sestra po mene, uzima bebu i krecemo. U sobi za izlazak iz porodilista, haos i guzva. Imam utisak da je hiljade porodilja oko mene, hiljade beba place u glas, onako horski, a srecni muzevi, babe, dede i ostala rodbina, vriste i masu sa druge strane stakla. Pogledom trazim muza. Nema ga. Suze su mi vec u ocima. Vidim moju mamu i brata mog muza. Gde je? - pitam. Trazi mesto za parking sa tvojom sestrom, svuda je guzva - kazu mi. Dodje mi da upucam i njih, i njega i sebe. Zovem ga i vristim. Negde sam cula da ukoliko porodilja nesto lose ucini, moze da se vadi na stanje nervne rastrojenosti. To cu sigurno iskoristiti. Konacno stize. Ja sam se vec presvukla, sada je red da obuku nase zlato, i da idemo kuci konacno. Muz daje sestri odelce. Nasa beba je dugacka 54 cm. Odelce koje je muz doneo je broj 74. Za bebu od devet meseci. Kupila ga je moja sestra. Ona se ne razume u sve to oko beba, voli nasu bebu ali se ne razume. Kada je cula da je nas junak tezak cetiri kilograma, ona nije zamisljala kako beba stvarno izgleda, nego kako izgledaju dve flase Coca-Cole. Od dve litre. Moje zlato je obuceno. Rukavi mu vise toliko da se ruke uopste ni ne naziru, izgleda, Boze me sacuvaj, kao lutka kojoj je neko razmazeno deriste otkinulo i ruke i noge, a na glavu nabilo kapu, da se ne vide ni oci, ni usta, aman nista. Sada mi se vise ne place, sada sam besna. Zaboravljam najvaznije. Nista ne moze umanjiti vrednost mog zlata. Niti sme. Ono treba da mi je najvaznije. Ne to kakvo mu je odelce. Ili kapica. Zaboravljam. Zato se i ljutim. Pozurujem ih sve da krenemo kuci. Smiri se, kazu mi, sta ti je? Hocu, stvarno bih htela da se smirim, i da ovo bude jedan prelep dan, ali mi djavo ne da mira, udara me sa svih strana, i sve mi smeta. Stizemo kuci. Dobrodosao bebo!

Ocekujem balone i sarene trake. Velika ocekivanja. Kao da ne vidim koliko su svi srecni oko mene i sa kakvim iskrama u ocima gledaju u mog malog decaka. Kao da ne zelim da vidim ozarenog muza, sada ponosnog tatu, kako pun ljubavi mazi i mene i naseg decaka. Ni ne primecujem u prvi mah, prelepi beli krevetac sa plavom posteljinom, donet dok ja nisam bila tu. Ali, proci ce me, proci ce. Mora. Kada muz uzima u ruke prelepo belo mece, prvi poklon i prvu igracku, emocije me konacno slamaju i pocinjem da placem. Izvini, izvini, kazem. Divan si. I ti, i beba, i svi ostali. I ti si divna, cujem, ali od placa ne znam da li mi to govori muz, beba ili ko zna ko. I ja sam divna. I srecna. I necu vise da se nerviram oko gluposti.