Evo ubicu se!

Sve je divno. Sve je sjajno. Narocito kada idete u setnju. Kada se vidite sa prijateljicama. Ili kada sa njima razgovarate telefonom. Beba je divna. Nikada ne place. Samo se smeje. Sve vam ide od ruke. Muz vam je na raspolaganju stalno. Odnosi izmedju vas su hiljadu puta bolji nego pre bebe. Ma kakvi hiljadu puta... Sto hiljada puta. Kosa vam je uvek sredjena. Nokti takodje. Odlike prave dame. Zgodniji ste nego ikad. Prosto nemate na sta da se pozalite. Ili samo lazete. I zavaravate sebe. Pokusavam da se opustim u kadi. Upalila sam svecice. Sve mirise na vanilu. U levoj ruci mi je casa. Tople cokolade, ne viskija. Prethodne noci oka nisam sklopila. Bebac se budio cesce nego inace. Tesim sebe da su to zubici. I da ce uskoro proci. Muz je otisao nesto ranije na posao. Inace, dok nam kupi sve sto treba i igra se sa bebom dok ja ustanem, uglavnom juri na posao. Medjutim, danas je otisao ranije, i bebac i ja smo ostali sami. Bez mleka za nes. Bez hleba i kifli. Bez Coca-Cole. Iako je poceo da sedi, bebac i dalje najvise voli da se nosa. Gledam jutarnji i nosam ga po stanu. Pocinje da place. Prebacujem na Disney. Prestaje da place. Racunam za koliko sati ce se muz vratiti. Racunam koliko sati jos imamo do prvog bebinog spavanja. Imamo nesto vise od sest meseci. I dva spavanja vec ustaljena. Oko pola deset. I posle oko tri. Cekam pola deset tako sto nosam bebu, pevam joj i pricam, i pokusavam da je uspavam. Posle dvadeset minuta nosanja, konacno je zaspao. Trcim da pojedem nesto. Cokolada, moze? Odlicno. Nisam stigla da stavim ni kocku u usta, zvoni fiksni telefon. O, ne, zaboravila sam da ga iskljucim! Koji kreten zove u devet ujutru? Beba se budi. Vristi. U trku, iskljucujem telefon, i opet uspavljujem bebu. Spava mi se, nemam snage, gladna sam. Beba me samo gleda onim njenim bistrim okama. Kao da mi kaze: Moze li to malo brze, sefe? Tesim se da cu time sto toliko nosim bebu malo smrsati. Nakon porodjaja dosta sam smrsala, ali u poslednja dva meseca se nenormalno gojim. Ustvari, nenormalno i jedem. Beba ne zeli vise da spava. Razdrazljiva je i sanjiva. Pokusavam da bebca obucem i da idemo napolje. Nemoguca misija. Posle malo drame, krecemo napolje. Jedva spustam kolica iz stana. Izlazimo, i molim Boga da bebac zaspe u setnji. Nismo napravili ni pet koraka, od ulaznih vrata, krece kisa. Nema veze, stavicu mu kabanicu. Krece vetar. Kao da ce oluja. Vracamo se u stan. Pesaka. Jer lift ne radi. Dok nosim kolica snagom Herkula, vidim da sam polomila nokat. Uzasa li! Spustam bebu u nunalicu, i krecem da pravim rucak bebi. Nakon pet minuta mira i tisine, uz iritirajucu muziku nunalice, bebac krece da se buni. Pruza mi ruke kao da vice: Uzmi me, uzmi me! Jednom rukom drzim bebu, drugom mesam rucak. Kao akrobata se izvijam, i obavljam po pet radnji istovremeno. Ne verujete? Mogu da se kladim da je vecina majki bila u ovakvoj situaciji. A mogu da se kladim i da ce nove mame sigurno biti. Beban odbija da jede. Pola sata i duze pravila sam mu karfiol, sa sargarepom, krompirom i prazilukom. Ni da lizne. Ovo mu je inace jedna od omiljenih kombinacija. Vadim gotovu kasicu i grejem je. Jede. Razmisljam o tome kako ne mogu vise ovako. Kako cu poludeti ako mi dani budu ovako izgledali. Opet uspavljivanje. Dvadeset minuta. Misija zavrsena. Telefon iskljucen. Uzimam otvorenu cokoladu. Trista grama nestalo je za trista sekundi. Dovraga, sada mi se pije Coca-Cola.

Toliko sam umorna da bih najradije zaspala odmah, ali jedan pogled na kuhinju u kojoj je haos, i dnevnu sobu, odvraca me od spavanja. Pocinjem sa sredjivanjem stana. Gledam na sat, jos samo dva sata dok muz ne dodje. Sredjujem veci deo stana dok se beba nije probudila. Opet nosanje, opet malo sedenja, opet Disney, opet pesmice na netu. Mama voli bebu, Mis je dobio grip, Mica Maca, Ide zmija, budem li cula jos neku ovakvu pesmu danas, bljucnucu. Ajde bebo da ti pusti mama nesto drugacije. Pustam malo Elvisa. Malo Madonu. Malo Duran Duran. Malo Acu Pejovica ( da ne cuje tata). Malo Severinu. Malo Rundeka. Ni Bog ne bi znao da opise mamin muzicki ukus.  Da li ja to cujem da se vrata otkljucavaju? Bebo, stigao je tata! Tata, izvoli bebu! Cekaj da operem ruke, i da se presvucem! - kaze mi muz. Sta cekaj, ja ni jela nisam? - vristim. Urucujem bebu muzu, kao da je paket, kad bebac krece da place. Umiri ga, nemoj da place! - dobacujem muzu. Mislim da hoce kod tebe. - odgovara mi. Uzimam bebu koja istog trena prestaje da place i smeska se. Bas lepo, mislim, jedva cekam muz da dodje, a onda beba nece od mene. Zove me prijateljica i pita sta radim, kako sam. Sta da joj kazem? Super, extra, evo ubicu se. Ne mogu vise. Nemam snage. Ustvari, kada malo bolje razmislim, ovo je bio samo jedan los dan. Samo da se malo naspavamo i bebac i ja, i sutra ce biti bolje.